Stari sistem obrazovanja u modernom vremenu

Home / IRE blog / Stari sistem obrazovanja u modernom vremenu

Jeste li ikada poželjeli da se naš ili generalno sistem obrazovanja promijeni? Da nastava ne bude u klasičnim objektima i učionicama, da imamo više slobode, više vremena i više znanja?

Piše: Amra Kamberović

Vjerovatno vam se desilo i to da uzmete knjigu, počnete učiti i onda razmišljate o nečemu drugom. Osjećate se kao da  morate  učiti, a ne zato što želite. To je većini problem, ali to je zato što stvarno imamo zastarjeli,  odnosno,  unazadni sistem obrazovanja, gdje svega ima, a najmanje spontanosti i kreativnosti. Učenje stvarno više ubija kreativnost nego što je ustvari podstiče. Zato što smo naučili učiti „napamet“ i „bubati“, a ne učiti kroz praksu i iskustvo.

Od prvih razreda osnovne škole nas uče lijepom ponašanju, po nekom kalupu, šutnji, sjedenju, kucanju kad ulazimo, i onom „izvinite“ kad kasnimo… Sve smo naučili raditi jer to „tako treba“ i „tako svi rade“. Učitelji u školama se ne mogu svakom djetetu posvetiti dovoljno odnosno u većini slučajeva oni zapravo predaju „masi“, učenicima kao da su svi isti, kao da su jedno. Međutim, svi mi znamo da je svako od nas jedinstven na svoj način.

Dakle, u ovom sistemu nedovoljno vremena i paženje se posvećuje svakom učeniku posebno. Naravno za to ne krivimo učitelje jer je čas ograničenog trajanja – 45 minuta. I to je jedan od problema. Dosta toga ostane nejasno poslije časa/predavanja, ali koliko djece ostane poslije zvona da pita šta nije jasno?  Problem je što se uči površno  i znanje se ne povezuje. Uči se sve ali pomalo, i onda smo u zabludi da znamo sve i da ne moramo više o tome istraživati. Niko ne zna sve, niti je to moguće. Ali svi se možemo fokusirati na ono što nam najbolje ide i o tome se kontinuirano educirati. Škola nas ustvari u tome spriječava jer smo imali ili imamo neke predmete koji nam jednostavno ne idu, i onda nam se smuči sve. Čak i ono što volimo da učimo, nećemo moći jer treba učiti taj i taj predmet.

Od početka školovanja tu su ocjene. Od jedan do pet. To je opet nešto što koliko motiviše, toliko je i stresno za svakog učenika. Neko ko  ima jedinice i dvojke je „loš“, neko ko ima petice je „odičan“. Tu odmah stavljamo etiketu na učenika i tako se ophode prema njemu poslije. Neka učenica ili učenik ima sve petice, a onda dobije četiri i to je popraćeno suzama. Vjerovatno ste i vi čuli za takve slučajeve ili možda i prisustvovali tom činu. Imamo tu i „vladanje“, gdje je opet učenik etiketiran ako mu je smanjeno isto.

Naravno da treba djecu učiti nekoj kulturi, ali mislim da ćete se složiti sa mnom da to ipak ne treba biti toliko ograničeno i da treba na neki način refrešovati sistem obrazovanja. Vremena se mijenjaju, navike, zanimanja, tehnologija. Ako ne idemo u korak s vremenom, pogotovo u obrazovanju, i ako na mladima svijet ostaje, onda će taj svijet biti po istoj formuli. Odnosno, po starom sistemu koji se ne uklapa u novi način života.

__

Tekst nastao u okviru projekta “Radi i (na)uči” Udruženja IRE. Izneseni stavovi su stavovi autora i nisu nužno stavovi Udruženja IRE.

Želite nam se pridružiti? Saznajte više ovdje.